Реверб и психоакустика дубине

Шта реверб заправо саопштава

Сваки акустички простор производи исту основну структуру: директан звук, скуп раних рефлексија које стижу у првих неколико десетина милисекунди, и густи, дифузнији касни реверберациони реп. Слушни систем користи баланс између ових делова, не било који појединачно, да процени колико је извор далеко и колико велики делује простор око њега. Појачајте слање реверба на вокалу и не додајете „амбијент“ у апстрактном смислу — директно манипулишете односом директног и реверберационог звука који слушни систем користи за процену удаљености.

То закључивање није пасивно. Рад на перцептивној компензацији ефеката реверберације у изолованим тест-речима показује да слушаоци активно прилагођавају своју процену карактеристикама просторије при просуђивању онога што чују, уместо да третирају реверберациону обојеност као фиксно изобличење ^[10]. Практично, зато реп реверба који звучи претерано у изолацији често перцептивно нестане чим се појаве други елементи — слушни систем компензује за простор, не само га чује.

Стварне просторије наспрам алгоритама, и зашто је разлика мања него што делује

Продуценти се препиру око конволуционог наспрам алгоритамског реверба као да је перцептивни јаз између стварне и вештачке реверберације очигледан. Ово је директно тестирано. Студија која пореди перцептивне сличности између алгоритама вештачке реверберације и стварне реверберације утврдила је да се та два могу учинити довољно блиским да разлика престане да буде оно што је важно за одлуку о миксу ^[5][7]. Засебно, рад који процењује стварно снимљени звук просторије наспрам вештачког амбијента у задњим каналима имерзивних аудио система испитивао је исто питање у контексту просторног звука, са слично квалификованим одговором — вештачка реверберација није у сваком погледу лошија замена, већ представља другачији скуп компромиса ^[8].

Практична импликација је да јурење за „аутентичношћу“ у алгоритму реверба обично решава погрешан проблем. Оно што је показано да слушаоци примећују јесте прагово понашање — да ли је реверберациони реп уопште чујан у неидеалном, недифузном пољу — што је директно измерено ^[9], и како је тај реп распоређен између два уха, што мења перципирану ширину и позицију ^[10]. То су одлуке о миксу. Конволуциони наспрам алгоритамског је углавном одлука о радном току.

Једно средство: шта сваки параметар реверба заправо контролише

Читање дугмади на реверб плагину у односу на ову табелу корисније је него читање назива пресета. „Hall“ и „Plate“ описују карактер опадања; не говоре ништа о предзадршци или бинауралном ширењу, а управо ту се одвија највећи део перцептивног рада у миксу.

Реверб као проблем аудитивне проширене стварности, не декорација

Недавни рад на модификовању касне реверберације и времена реверберације у аудитивној проширеној стварности у две различите просторије користан је нови оквир за продукцију, иако долази из веома другачије примене ^[1]. Основно питање — како слушни систем ажурира своју процену простора када се касно реверберационо поље мења независно од свега осталог — управо је питање на које продуцент одговара сваки пут када аутоматизује слање реверба. Дизајн реверба је контролисан проблем аудитивне проширене стварности: инжењеришете фиктивну просторију и тражите од слушалаца да поверују у њу користећи само знакове за које се зна да их слушни систем узима у обзир.

Мерни рад на процени времена реверберације, укључујући двостепене алгоритме за издвајање времена опадања из снимљених сигнала, овде је важан из мање гламурозног разлога: то је основа за то како функционишу плагини за „уклапање просторије“, и зашто неуједначено успевају код различитог изворног материјала ^[3][4].

Практичан оквир

Третирајте одлуке о реверберацији у овом редоследу, јер он одражава редослед у коме слушни систем користи знакове:

1. Прво поставите однос директног и реверберационог звука, помоћу баланса dry/wet. Само то поставља привидну удаљеност.
2. Затим поставите предзадршку, да бисте одржали разумљивост извора богатог транзијентима (вокал, снер) пре него што стигне простор.
3. Треће поставите време опадања, за величину и карактер простора, када је удаљеност већ исправна.
4. На крају поставите бинаурално ширење, за ширину — то је најфинија прилагодба и она која се најлакше изгуби ако су прва три погрешна.

Рад овим редоследом уназад — бирање пресета због карактера опадања, а затим борба са миксом да би се удаљеност исправила — уобичајен је облик неуспеха, и то је грешка у редоследу више него грешка укуса.

Često postavljana pitanja

Повезано читање

• Auditivno maskiranje: zašto vaš miks zvuči zamućeno
• Šta sinteza zapravo radi